Ovo pismo sam ja pisala naslovljeno sa draga Vaspitačice ali može da stoji i svekrvo, dadiljo, komšinice. Razlika je u tome ko nam čuva dete ali osećanja su nam u svakom tom slučaju ista.Znaj, ostavljam ti najvažnije što imam.
Ostavljam ti moje malo, moje nasmejano, moje gladno i uplakano, moje raščupano, moje tužno i ljuto, radoznalo, moje zabrinuto.
Ostavljam ga a ne bih!
Ostavljam moje što hoće, zahteva i neće, što sve dira i otvara, što piški i brlja, ostavljam ti moje što pada i leti, ne zna i pita, veseli se i bezobrazi, umiljava se i voli. Beskrajno voli sve one koji brinu o njemu.
Ostavljam a strepim...
hoćeš li moći, hoćeš li znati, hoćeš li hteti sa njim?
Da li ćeš naći ljubavi u svom srcu da istrpiš sve njegove bube, snage da obrišeš njegove tople suze, vremena da podeliš njegov smeh, osetiš njegovu radost i u svom srcu? Jer sve to mu malom užasno treba. Od toga on raste.
Znam da je najteže čuvati
ali čuvaj mi ga najbolje što znaš.
Čuvaj mi ga kao da je tvoj, kako bi i ja tvoga čuvala.
Jer kad čuvaš dete, ti čuvaš svu sreću i ljubav ovog sveta
ti čuvaš mir svih nas.
Нема коментара:
Постави коментар